U svakom odnosu, u svakoj vezi postoji onaj momenat koji ja nazivam "hladan tus"... To je onaj trenutak kada osoba pored/prekoputa izjavi recenicu koja zaustavlja vreme. Za muskarce to je trenutak kada zena kaze "volim te", za zenu je to trenutak kada on kaze "nije kao sto izgleda"... 

Meni je taj trenutak dosao jednako neocekivano kao sneg u avgustu. Ali bas niotkuda. I sada kada vracam film pitam se - da li sam mogla da sprecim tu recenicu? Kako nisam uvidela? Ali da sam uvidela onda i ne bi bio "hladan tus".

Ceo dan smo se nesto kacili. Bio je nervozan, umoran, neraspolozen... Krenuli smo da spavamo i nakon nekoliko desetina strasnih minuta on je ispalio sok recenicu: "Ja mu nisam dobra". !!! Nije bas tim recima, ali da ne budem sada na blogu nekulturna... Bum, padoh ja sa sedmog neba! Kako to? Ja se topim a on bleji... I pocinjem da vrtim sve moguce filmove po glavi, uskoro mi se u mozgu odvija najgori horor film. 

Jedan od problema je taj sto je meni to bio prvi "hladan tus" u zivotu koji sam primila. Obicno sam ja ta koja "tusira". A sada kada imam nekoga do koga mi je jako stalo, koga volim do ludila... Sada mi zivot vraca milo za drago.

Ostaje mi pitanje - sta sad? Sta dalje? Napustiti brod koji tone ili biti heroj i boriti se? Jel ovo ona bitka koju cu izgubiti?

Lepo sam rekla... Hladan tus... Totalni sok za organizam...

 Jos jedan 25. april... Godinu dana sam starija. Pametnija mozda, mada sumnjam. Jer i dalje ostaje u mom zivotu jedan covek koji zna da me pomeri iz takta, koji zna svaki dan da mi zagorca. Pa tako i ovaj rodjendan...

Da li znate kakav je osecaj kada u ponoc stigne poruka za srecan rodjendan, ja ocekujem da me se tata setio a  ono... Covek koji mi nije nista, covek kog do pre par dana nisam ni videla. Covek koji me gleda kao da sam njegovo dete, koji me tako voli, i koji mi tako cestita rodjendan. "Srecan ti rodjendan sreco moja mala"! Mislim da ce mi te reci zauvek ostati upisane u srcu. Ali boli. Boli cinjenica da taj covek, za mene totalni stranac, zeli da mi bude tu, kao figura oca; a moj otac, moj tatica ... ni sama ne znam gde je, valjda je zaboravio. A trebalo bi da mu je ovaj dan jedan od najsrecnijih u zivotu. Cerka, njegovo prvo dete, se rodilo na danaslji dan, pre dvadeset i kusur godina... I suze krecu. Nista ne boli kao kad te tvoja krv izneveri, odbaci. A pritom bez i jednog razloga, bez uzroka.

Noci sam provela pitajuci se sta sam to uradila da me vise ne voli. Mnogo suza sam prolila dok nisam shvatila da nije do mene, to je on. Takav je. Jednostavno me ne voli. 

Uspela sam u svemu sto sam zelela. Dobila sam sve sto sam trazila. Srecna sam. Imam sve sto mi treba i vise od toga. Okruzena sam ljudima koji me vole i koje ja volim. Samo njega nema. On je taj deo slagalice koji nedostaje, koji ce zauvek nedostajati...

Tako mi treba jedan zagrljaj, samo da cujem te reci "voli te tata"... Zasto me drugi ljudi vole i grle, a on ne? I zasto imam tako jak osecaj privrzenosti prema tom strancu? Nemam pravo na to, znam. On je prica iz proslosti, davni prijatelj... 

Ovo je jos jedan, u nizu, rodjendan koji cekam sa svim dragim ljudima osim sa tatom. Svi mi pevaju pesmicu, a tako mi fali taj muski glas, tatin glas...

 Jos manje od pola sata. Stojim, pokusavam da izgledam smireno i stalozeno. Sumnjam da mi je uspelo. Iz tasne vadim paklicu Vogue-a i svoj srebrni Zippo. Tresu mi se ruke, ali vesto to prikrivam stiskajuci upaljac. U masi trazim podrsku, poznatu facu, samo zarad jednog osmeha... Vreme je da pocne. Iako savrseno vladam hodom na stiklama cinilo mi se kao da sam ih prvi put obula. Mermerni pod je samo doprineo osecanju nestabilnosti. Dlanovi su mi u potpunosti mokri. Pokusavam da se smirim vrteci prsten sa Swarovski kristalima - moj omiljen, nesto kao amajlija. 

Pocelo je. Nije velika guzva, mislila sam da ce prostorija biti punija. Sevaju blicevi, gledam ispred sebe kao da sam u potpunosti navikla na takvu situaciju. U prvom redu mi je moralna podrska. Gledam u njih. Jedva se kontrolisem da ne pocnem histeicno da se smejem. Sta ja uopste radim ovde?! Prekasno je da odustanem, sada nema nazad. OK, tu smo gde smo, daj da izvucem iz ovoga najbolje sto mogu. Misli mi se teturaju po glavi i pokusavam da ostanem fokusirana. Ipak ne mogu da ne primetim - pa ja sam najmladja u prostoriji. Sledece zapazanje - jedino sam zensko koje ce govoriti. Okruzena muskarcima koji su godiste mog oca i mojih deda prvo osecam nesigurnost. Pali se lampica u  glavi - oni veruju u mene. Nisu me pozvali bez razloga. 

Dolazi red na mene. Tiho sam procistila grlo, ne zelim da pocnem da kasljem. Nocas sam se prehladila, i zvucim kao da sam tuberkulozna najmanje dve nedelje. Cujem najavu, cujem kako izgovara moje ime. Na delic sekunde mi se i vid pomutio a mozak je potpuno stao sa radom. Suva su mu usta i grlo. Shit! Trebala sam ipak da popijem malo vode pre govora, ali sam se za*ebala. Never mind, show must go on. 

Cujem svoj drhtavi glas i na delic, ali samo delic sekunde, sam zacutala. U mislima sam samoj sebi lupila samarcinu (da se unormalim) i zamislila da sam na nekom sasvim drugom mestu i da se obracam ljudima koje znam, a ne potpunim neznancima. Fora je upalila. Osecam kako mi samopouzdanje raste, glas dobija pravi tonalitet. Jedan udah punim plucima i poletela sam. Sto je vreme vise prolazilo ja sam bila sve sigurnija. Osecaj je postajao sve bolji i bolji. Vise nije postajalo nista osim mene i publike. 

Zahvalnica za kraj i ja sam zavrsila. Iz prvog reda vidim osmehe i podignute palceve. Kapiram da je bilo bas dobro. Srce lupa, hoce da iskoci. Imala sam neodoljivu zelju samo da se nasmejem, da razvucem jedan veeeeliki osmeh i da vristim od srece. Pobedila sam samu sebe! Ima li lepse pobede? Ima li tezeg protivnika? Oh, zaljubila sam se u svoje zanimanje...

Dokazala sam sebi - nije poenta ni u crvenom karminu, ni u crvenom laku, ni u visokim stiklama. Nije poenta ni to sto sam bila jedina zena, pritom najmladja, medju starijim muskarcima. Poenta je u meni! Mada, u toj areni, stikle su sjajno oruzje protiv "lavova"....

 Hladno je. Vatra se skoro ugasila, jedva da zar tinja i baca blagu svetlost. Sunce sija kroz zamrljane prozore. Francuski lezaj, sa mnogo jorgana i mekanim cebetom je topao. Jos uvek bunovna, jedva svesna gde se nalazim, okrecem se na drugi bok i dan upravo postaje sve bolji i bolji. Andjeo drema pored mene. Lagano otvara oci, hvata me za ruku, sapuce da me voli... Divno jutro. Mazim ga po kosici, pa po vratu. Ne zelim da ga pustim da izadje iz toplog kreveta. Ne zelim da prestane da me grli. Na njegovim grudima opet tonem u san.

Ne znam koliko sam spavala. Lenjo otvaram oci. Vatra bukti iz peci. Mica muti kafu, da me razbudi. A u krevetu je tako toplo. Volela bih da mogu ceo dan da se izlezavam sa njim, u tom istom krevetu... Sa kompa cujem lagane ritmove Tony Braxton, savrseno romanticno. Jos jedan poljubac - i jutro je zvanicno postalo savrseno.

Palim cigaru i samo ga gledam. Zanima se oko peci, kao malo dete dok se igra u pesku sa svojom lopaticom i grabuljicom. A opet.... Toliko je snalazljiviji i sposobniji od mene. Kapiram - smrzla bih se da nije tu. Kapiram jos brze - volim ga najvise na svetu. Bila sam tako izgubljena bez njega!

Pocela sam da se plasim. Znate ono - sve sto je lepo kratko traje. Meni je sa njim prelepo. Pocela sam da plasim da cu ga izgubiti, da ce se nesto lose desiti. Znam da nikada nisam bila andjeo, a sada imam andjela pored sebe. Da li sam ja uopste zasluzila da budem ovoliko srecna. Jer ovo sa njim, nasa veza, to je Raj na zemlji. To je moj najlepsi san, moja najdivnija java. Da li je moguce da je nakon svega, sreca konacno zakucala na moja vrata? Jer je sa njim svaki trenutak kao bajka...

Put pun rupa. Bam! Preskace CD u kolima, Craig David je zacutao na tren. Ako ovako nastavi da vozi skupljacemo gume pored puta, pomislila sam, zamislila pomenutu scenu i blago se nasmesila. Iza krivine nas je pozdravljala tabla sa imenom nase destinacije i ogranicenje brzine - 50 km/h. Ma vazi, nema sanse da iko ide brze od 20 na sat zbog pomenutih puteva... 'Bem ti putare, primaju platu a nista ne rade!

Kamena ograda, drvena kapija, sivilo, djubre u dvoristu. Nimalo lep prizor. Iza borova usamljeno stoji kuca, kuca duhova... Toliko ljubavi je ulozeno u tu gradjevinu, toliko godina truda, toliko secanja... Sada je tu, sama, oronula. Suza je dosetala u oko, ali sam je ignorisala i pogledala stvari sa malo lepse strane... Sredicu je, jednog dana...

Otvaram vrata i osecam miris ustajalog vazduha. Godinu dana niko ni prozor nije otvorio. Ispod stepenista naslagana drva, a iznad drva metar i po paucine. Mrzim paucinu. Mrzim sve te male zivotinje, insekte, koji uvek nadju ulaz, i bas uvek budu tamo gde mi ne trebaju. 

Biram kljuceve i otvaram sobu po sobu. Vidim dobro poznate slike ljudi, voljenih ljudi, koji odavno nisu sa nama. Zato je zovem kuca duhova. Kada sam tamo osecam im se blize. Nekada je to bila velika porodica, slozna, vesela, a sada... Ostalo nas je malo, a slabo i razgovaramo. Ne znam kada su se svi ti ljudi iskvarili. Dve kuce u dvoristu, brat i sestra, rodjeni, bila je to bezuslovna ljubav. Zeleli su tu da se skrase kada docekaju penziju, da tu cuvaju unucice i kaleme cvece. Nisu doziveli 50u... Sada je to dvoriste podeljeno na dva dela. Ne ogradom nego osecanjima. Kada odem na "drugu stranu" znam da nisam dobrodosla...

Otvaram zaluzine, zraci sunca prodiru u prostranu sobu. Sada jasno vidim sve. Vidim lepotu te gradjevine. Da, zapustena je, ali je predivna. Meni je predivna. Dok moj saputnik, moj najdrazi decko, lozi vatru, i bori se sa drvima ja odlazim da obidjem dvoriste. Ispod starog oraha ima djubreta, praznih kutija cigareta, kesica od kafe, nekih konzervi. Iako sam u belom kaputu skupljam svo to smece i psujem dusmane... Zar im nista nije sveto?

U dvoristu ostavljam retrivera, koji vredno skuplja grane koje ce kasnije pojesti, i presrecno trckara levo - desno pa opet levo... U kuci me ceka zalozena pec, spavaca soba se lagano greje dok je obasjava popodnevno sunce. U kuhinji mama je zalozila Smederevac i stavila kaficu. Odjednom kao da su sve boje kuce ozivele. Nema paucine, nema hladnoce i kroz prostorije odjekuje smeh... 

Mama i zet joj nesto cavrljaju, smeju se, pa onda malo pricaju o uglju i drvima. Sedim na trosedu i posmatram ih. Zelim taj trenutak zauvek da pamtim. Dve najdraze osobe su uz mene, na mestu koje za mene ima posebno znacenje, vidim osmeh na njihovim licima, cujem vesele glasove. 

Tog dana sam donela odluku - te zemlje se nikada necu odreci. Nesto u stilu Skarlet O'Hare, sa njenom Tarom. Cak imam i svog Ret Batlera... Lucky me!

 Jednom mi je rekao da ne pripadam njemu. Nije znao koliko je u pravu. Nisam ni ja znala. Dosla sam kuci, pocela da razmisljam.... Trebalo mi je puno vremena da priznam da ne pripadam njemu. Vec dugo, za moje shvatanje vremena, bas dugo pripadam samo jednom. I ne zelim nikada vise nikome drugom da pripadam...

Da se ne lazemo - ja vise nisam od onih emancipovanih feministkinja koje pripadaju samo sebi a ljubav shvataju kao vid vlasnistva... Nekada sam i bila takva, ili bar neopisivo slicna takvima. A onda sam uz njega shvatila da je ljubav sve ali ne i ogranicenje. Ne i gubitak identiteta.

Sve je doslo na svoje. Dani lagano prolaze, i ja postajem svesna da ne sanjam. Sve je ovo java, stvarnost. Ja sam nasla svoje gnezdo. I skrasila sam se. Ne, nisam izgubila krila, samo sam ih skupila. Lepo mi je ovde. Mekano je, nezno i toplo. 

Pre neki dan sam shvatila da se smejem iz srca, i ne mogu da prestanem da se smejem. A kada se ne smejem - onda se smesim. I tako u krug. Vise me ne plasi avet u magli, znam da me on cuva. Vise strahu mesta nema! 

Ta avet... Proganjala me je godinama. Preko tri godine. Uvek je tu, skoro da mogu da je dotaknem. Verovatno je postala deo mene. A sada je ostala iza bedema nase ljubavi. Nekako je on uspeo da je otera, da je uspava, da je vrati tamo odakle je dosla. Uspeo je da je protera tamo gde ona pripada, u mrak, u tamu, u hladno i sumorno beznadje. A ja sam shvatila da sam bas tamo gde pripadam - u njegovom zagrljaju...

Ni sama ne  znam koji put po redu mi zvoni telefon. Hotel Room Service - zamrzela sam tu pesmu. Zvoni i zvoni. Ne zelim da se javim. Stavljam jastuk na telefon. 20 sekundi blazene tisine. Tam-tam... Poruka. Jos jedna. Zacinjena solidnom dozom patetike, mirisom proslosti i aromom destruktivnosti. Opet krece da zvoni. Da nije nov - bacila bih mobilni kroz prozor...

I opet ista pitanja - zasto, kako, kada, gde, sa kim? Iste teme - ljubav, bol, poraz, zivot, smrt, gubitak, suze... Polako njegov glas nestaje u daljini, postaje sve tisi zahvaljujuci glasnim mislima... Gotovo da ga i ne cujem. Razmisljam - sta veceras obuci? Suknja? Ne, hladno je. A kosa? Lokne ili ravna? Crveni karmin? DA, obavezno, uvek. Jos malo crvenog laka i... "HALO? Slusas li ti mene uopste???" cujem ga kako se dere sa druge strane slusalice. Aman covece, slusam te... Nazalost. Optuzbe. Okrivljuje me za sve. Prihvatam krivicu jer nemam snage da se raspravljam. 

Izmedju nas - kriva sam. Ovo nam je bio treci pokusaj. Ali nije bio... pravi. Jos uvek sam volela najdivnijeg decka na svetu - a to nije bio on. Kako ovo imbecilno zvuci. Pitam se gde mi je pamet bila, na sta li sam mislila? Protracila sam tri meseca, povredila sam decka koji me iskreno voli a njemu sam dala laznu nadu. Zasto? Pa, najverovatnije da bih sebi dokazala da su neke ljubavi nemoguce, da neke stvari ne mogu da uspeju nikada. Zapravo, da bih se uverila da sam ga prebolela...

Ej, on i dalje prica. Kao neki automat. Samo bez novcica. Vrti neku svoju traku, svoje vidjenje. Objasnjavam mu da kasnim, treba da se spremam, ceka me divna noc... Ma lakse cu nauciti zid da hekla nego njemu objasniti da nemam vremena za njega. Surova? Da, verovatno. Ali ceo zivot sam brinula o tudjim, o njegovim, potrebama. Sada sam ja na redu. Moja sreca je bitna! Samoziva? Definitivno!

Inace, i pored milion SMS-ova, i beskrajnih poziva vece je bilo predivno. MOJ (kako to divno zvuci - moj) decko je bio uz mene. On i jos gomila ljudi koje volim... Crveni karmin, muzika, malo pica, mnogo smeha i slikanja... Savrsena noc...

 Pocela sam pre nekih sat vremena... Ne, nisam alkos, samo me je nocas nesto uhvatilo... Casa viskija, samo za mene. Ovaj nije sa ledom, nije cak ni sa Red Bull-om... Ovo je casa cistog uzitka. Hedonizam je kod mene uvek u modi...

Ova prokletinja (odnosi se na sneg) i dalje pada. Probala sam danas da otkljucam auto - ma nema trika. Samo ga gledam. Bas je lep. Ima nekoliko ogrebotinica. Pravim u glavi kalkulaciju koliko ce me kostati zadovoljstvo da ga sredim do savrsenstva... Mnogo. Ali zadovoljstvo nema cenu koja je za mene previsoka.

Kap po kap i polako se mozak budi. Kapiram - pocela sam da svodim racune. Dve osobe su zauvek izbrisane. Da li je tesko? Da, uvek je tesko. Ali je lakse nego svakodnevno mucenje. Sada znam na cemu sam. Jos malo, tako malo, i moj zivot je samo moj, u mojim rukama, pripada samo meni... Lepo je biti na svom terenu slobodan... Sto me podseti - sloboda... Tako cudan pojam. Kada sam bila mladja, mnogo mladja, mislila sam da je sloboda isto sto i samoca. Sada... Eh, da su mi one godine i ova pamet. Sada nisam sama, sada volim i voljena sam, i slobodna sam. U toj ljubavi, u njegovim ocima, u njegovom zagrljaju nalazim svu slobodu sveta. Videla sam u njemu okeane i planine, metropole i pustinje... Ceo svet je tu, uz mene, cvrsto spava, iskreno voli... Sva moja sloboda za kojom sam ceznula.

I vec je osvanula nova zora. Da ga budim? Ne, neka spava. Ipak, sada samo zelim da mu cujem glasic, onako bunovan i da mu kazem da ga volim... Sinoc sam spavala u njegovom zagrljaju. Najsladji san.... Miris njegovog parfema me je oduvek izludjivao. Sinoc sam jos vise poludela (mada sebe nikada nisam ni smatrala preterano normalnom)... Opio me je miris gradskih klubova, poneli me taktovi pesama, razum mi je pomutio viski a on... On me je istovremeno povratio u zivot i totalno unistio... U nizu nasih noci ta je bila jos jedna za pamcenje!

Juce mi je drugarica rekla sam da hrabra sto sam ustala, rekla, presekla, otisla, vratila se... Hrabra sto se borim za svoju srecu, sto je uporno trazim, sto ne odustajem od svoje bajke... Hrabra ili luda? Verovatno sam i jedno i drugo... 

Kraj. Misli lutaju, ne mogu vise ni da se trudim da ih kontrolisem... Ipak, sada je lakse disati, kada sam makar maleni deo svog svemira podelila sa vama...

 Jos jedna noc bez sna je ostala iza mene. Ovaj put se ne zalim, nisam je provela u suzama, tugujuci. Nisam ni bila sama... On je bio sa druge strane zice, takoreci... Kada sam zavrsila imala sam osmeh na licu i na displeju text : "Call duration - 02:59:38"... 

Jeste li nekada osetili otkucaje srca preko telefona? Jel ste osetili kako izgleda kada vreme stane? Kazaljke sata strajkuju, nece da se pomere... A ja zahvaljujem na svakom trenu ukradenog vremena...

Dok Beograd tone u san, prekriven mrazom i sitnim pahuljama koje hitro padaju, ja se topim uz zvuk njegovog glasa... Topim se i kada ne pricamo, kada kao tinejdzeri samo cutimo. Ta tisina, koju samo mi znamo da proizvedemo, da bude tako nezna, tako mekana, mi cesto znaci vise nego svi razgovori sveta... Sa njim je tako lako cutati. Kao da mi cita misli, cak i preko telefona, uvek zna sta hocu da kazem, o cemu razmisljam... Nekada je zavrsavao moje recenice, zavrsavao je i moje misli... Sada opet to radi. Osecam kao da je u mojoj glavi, stalno samnom... Luda? Mozda... Luda za njim? To sigurno...

Sad cekam. Cekam noc, da se iskradem, da uhvatim par sati sa njim... Jos nikome nisam rekla da mislim na njega, da se cujem sa njim. Danas cu reci kumi.... Pitam se kakva ce biti reakcija? Verovatno ce mi reci da sam zrela za neki vid lecenja. Iskreno, briga me je sta ce ljudi reci. Vazno mi je samo da je on tu, uz mene, da me voli i cuva... 

Cekam dan kada necu morati da kradem dane ni noci, kada se necu kriti od svih, kada cu moci slobodno i bez straha da ga volim. Cekam dan kada se necu okretati za sobom, u strahu da me neko prati, da ce ga neko povrediti, da ce mi ga neko oduzeti...

Pade mi  Loto danas na pamet. Velika premija. Nekada sam znala da sedim sa njim i da mastamo sta bismo uradili sa tolikim parama... Od kada sam bez njega to ne radim. Nekako mi je glupo da razmisljam koliko para bih na sebe potrosila...

Mnogo puta sam se uverila da je zivot kao lutrija - uglavnom ne dobijes nista, samo izgubis i ono malo sto si imao. Barem ja nikada, do sada nisam nista dobila. Kockala sam se i izgubila. Ipak, kuca uvek pobedjuje... A sada su se neke stvari promenile. I opet sam se kockala. Igrala sam na sve osim na sigurno. I dobila sam i vise nego sto sam mogla da se nadam - dobila sam sansu. Dobila sam nadu...

Ja sam dobila, a neko tamo je izgubio. Taj neko... Nekada, bas davno nekada, sam ga ludo volela. Bila sam njegova svakim delicem svog tela. Dala bih mu sve. I davala sam mu sve sto je trazio. Ma davala sam mu i ono sto nije trazio. Ne kajem se, tada sam bila srecna... I vremenom je to puklo. On je uzimao a ja sam davala i... Dosao je trenutak kada vise nisam mogla da dajem. Nisam vise imala sta da dam. Otisla sam. Nije ni pokusao da me zaustavi.

Nekoliko godina kasnije pojavio se neko ko je znao i ko je hteo da zaleci sve te rane. Onaj neko o kom sam vec pisala, u svim svojim ranijim postovima. Dao mi se i izlecio me je. Zavolela sam ga. I prodala sam ga... Ali to sve vec znate.... Ono sto ne znate je da sam ga prodala zbog onoga koji je uvek uzimao a nikada davao! Budala... Ja, naravno.

Elem, kao sto rekoh kockala sam se i dobila. Moj dobitak je sansa sa njim. Sansa da mi opet sve oprosti i da me primi nazad. Sansa da se opet budim u toplom zagrljaju i da me ljube najsladje usne na svetu. A onaj koji nije davao je izgubio. Izgubio je mene. Licno, ne mislim da je to neki veliki gubitak, s obzirom da medju nama odavno nema ljubavi, ali je njemu tesko palo... Kazite mi - jesam li toliki skot sto sam ga povredila zarad sopstvene srece?! Kazite, jer me savest ubija! Osecam se kao najvece zlo na planeti, kao da sam mu ceo zivot uzela.... A nikada se nisam ni osvrnula sta je on meni sve uzeo... Nisam takva osoba. Ne pamtim tudje greske, samo svoje....

I onda neka neko ospori da je zivot lutrija... Uglavnom gubis, a nekada imas mnogo srece i dobijes... Lepo Djole kaze - karta je kurva, izvin'te me sto psujem....